Sa druge strane, utopija za one koji žele da spoje visoko obrazovanje i vrhunski sport svakako bi bila Amerika. Univerzitetske lige su u ovoj zemlji sinonim za najviši nivo sporta. Stadioni koledža namenjeni za američki fudbal broje i do 120 000 mesta, što je u Srbiji nezamislivo čak i za najveće fudbalske stadione. Međutim, i pored velikog broja sportista koji odlaze da ostvare svoj ’’američki san’’, još uvek je mnogo i onih koji ostaju u zemlji u kojoj su se rodili.
Darko Stevanović, rukometaš Partizana, odlučio je da posle srednje škole svoje obrazovanje, ali i sportsku karijeru nastavi u Srbiji. Jedan od najmlađih prvotimaca crno-belih smatra da se i u našoj zemlji sportom može baviti na vrhunskom nivou.
“Odlučio sam da se školujem i budem uspešan u sportu baš ovde, u Srbiji! Smatram da naši mladi sportisti mogu u ovoj zemlji dosta da nauče i da sarađuju sa vrhunskim stručnjacima, pre nego što se oprobaju na svetskoj sceni. Međutim, plašim se da neke moje želje nisu baš realne u Srbiji i da ću kad-tad morati da odem, za sada sam još uvek premlad“, izjavio je devetnaestogodišnji rukometaš.
Levi bek Partizana otkrio nam je kakav je stav superligaških klubova kada je univerzitetski sport u pitanju.
“Partizan, konkretno, nema predrasude prema studentskom sportu. Neki moji saigrači, ali i veliki broj kolega iz ostalih superligaških klubova, već redovno nastupaju za selekcije svojih fakulteta i mislim da bi svakom klubu trebalo da bude čast što njegovi igrači, nastupajući za fakultet, dokazuju svoj talenat i taj sport prezentuju u najboljem mogućem svetlu“, naglasio je Stevanović.
Posle mladih košarkaša koji odlaze na američke koledže kako bi pokušali da ostvare svoje NBA snove, najveći odliv sportista beleži se u odbojci.
Odbojkaši Zdravko Aničić i Aleksa Brković prošli su kroz mlađe selekcije Crvene zvezde i srpske reprezentacije. Univerzitetski sport ih je ipak razdvojio na dve različite strane sveta. Brković je prethodne sezone branio boje Fakulteta organizacionih nauka, da bi potom karijeru i obrazovanje nastavio u Americi, dok je Aničić već četiri godine uzdanica Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje.
Korektor DIF-a je, tokom četiri sezone koje je odigrao u Prvoj univerzitetskoj ligi, isto toliko puta bio finalista ovog takmičenja, a najsjajnijim odličjem okitio se dva puta. On nam je otkrio da se nastup za fakultet, sa igračkog aspekta, potpuno razlikuje od klupskih mečeva, ali i da mnogi sportisti ni ne dobiju priliku da zaigraju za svoje fakultete.
“Nastupi za klub imaju potpuno drugačiji motiv i očekivanja od nastupa za fakultet. Što se mene lično tiče, u svaki meč za fakultet ulazim sa posebnom energijom i emocijom, bez nekog pritiska profesionalizma, a samim tim je i radost nakon pobede veća. Ono što je ipak čest problem sa kojim se igrači susreću je zabrana za nastupanje u univerzitetskim takmičenjima od strane klubova. Nažalost, mnogi klubovi još uvek osporavaju kvalitet studentskog sporta i ne dozvoljavaju svojim igračima da učestvuju u takvim takmičenjima”, izjavio je Aničić.
Jedan od najistaknutijih odbojkaša Prve univerzitetske lige u tekućoj sezoni priznao je da žali što studentski sport u Srbiji ne dobija veću pažnju javnosti.
“Mislim da univerzitetski sport ne dobija onoliko pažnje koliko zaslužuje, s obzirom na to da je kvalitet samih takmičenja iz godine u godinu na sve višem nivou. Iako se na terenima fakulteta sve češće mogu sresti igrači superligaških klubova, ali i reprezentativci, činjenica je da još uvek vladaju predrasude po kojima bi studentski sport trebalo da ostane nezapažen“, zaključio je korektor DIF-a.
Aleksa Brković, libero juniorske reprezentacije Srbije, može se pohvaliti bogatim iskustvom u univerzitetskom sportu. On je, najpre, sezonu odigrao u Prvoj unverzitetskoj ligi, da bi dres FON-a zamenio bojama američkih Barton Buldoga. U razgovoru za Sportindeks Brković je uporedio studentska takmičenja u Srbiji i Americi.
“Za razliku od Srbije, u Americi je univerzitetski sport svetinja! Ovde profesionalni igrači odlaze na koledž, dok su klubovi ti u kojima se igra rekreativno. Uslovi su zaista fantastični – teretana, bazen, fizioterapeuti koji svakodnevno brinu o vama. Čitav tim stručnjaka zadužen je za jedan koledž tim”, naglasio je dvadesetogodišnji odbojkaš.
Brković smatra da obrazovanje ne mora nužno da ispašta zbog sporta i da su koledži pravo mesto za one koji ne odustaju od ovog ’’nemogućeg spoja’’.
“Na koledžima je sve usklađeno sa školskim obavezama, tako da nema izostajanja sa predavanja da bi se prisustvovalo treninzima. Dobiti dobro obrazovanje i ostati kompetetivan u sportu koji volite trebalo bi da bude najvažnije za svakog sportistu”, istakao je Brković.
Rajan Ovens, bivši američki odbojkaški reprezentativac, danas vlasnik i skaut Elite Volley agencije, proveo je dve godine u Srbiji sarađujući sa našim najtrofejnijim klubovima i sportistima, ali i mladim talentima koji tek pretenduju da postanu značajan deo svetske odbojkaške scene. Saradnja sa Partizanom ipak je najviše uticala na njegov pogled na sport u našoj zemlji.
“Kao igrač oprobao sam se u mnogim zemljama sveta i gde god sam se našao nailazio sam na igrače iz Srbije. Iskreno, uvek me je zanimalo zašto toliki broj igrača iz tako male zemlje igra u inostranstvu, a odgovor sam dobio dolaskom u vašu zemlju. Mislim da je glavni problem vaših sportista to što su primorani da biraju između sporta i obrazovanja i tako, u slučaju prekida karijere, ostaju bez alternative. Tek kada sam počeo da radim sa odbojkašima Partizana video sam u koliko teškim uslovima rade čak i najtrofejnji klubovi u Srbiji. Zato i ne čudi što toliko sportista odlazi iz vaše zemlje“, zaključio je Ovens.
Srpska fudbalerka Ana Popov od 2013. godine nastupa za Oklahoma Wesleyan univerzitet u Americi. Dotadašnja uzdanica Crvene Zvezde i reprezentativka Srbije u razgovoru za Sportindeks otkrila je razloge svog odlaska iz naše zemlje.
“Amerika je oduvek bila moj san. Mislim da je u Srbiji nemoguće spojiti visok nivo obrazovanja i sporta, dok u Americi te dve oblasti funkcionišu isključivo u tandemu. Po mom mišljenju, mi devojke treba pre svega da budemo obrazovane jer nam sport ne osigurava ugodan život. Zato su koledži za nas najbolje rešenje, jer pored dobrog obrazovanja možemo na visokom nivou da uživamo u sportu koji volimo”, zaključila je Popova.
Dvadesetjednogodišnja fudbalerka otkrila nam je koliku pažnju javnosti dobija univerzitetski sport u Americi, ali i koji se uslovi moraju ispuniti da biste bili deo najelitnijeg studentskog sportskog takmičenja u ovoj zemlji.
“Svako sportsko dešavanje je bar na neki način medijski propraćeno. Mečevi većih univerziteta prenose se na nacionalnoj televiziji, dok za većinu mečeva postoji poseban link na Internetu, kako bi i ljudi van Amerike mogli da ih gledaju. Da biste postali deo jednog koledž tima ipak nije dovoljno da budete samo dobar sportista, već i student. Da biste nastupali za svoj koledž morate održavati određeni prosek ocena”, naglasila je ova Novosađanka.
Komparacija obrazovnih sistema i sportskih takmičenja Srbije i Amerike jedna je od čestih tema u našoj zemlji. Međutim, činjenica je da mladi odlaze, ne samo u Ameriku, već svuda. Svuda gde ih čeka bar za nijansu svetlija budućnost.
Kada je univerzitetski sport u pitanju, jedno je sigurno – iako i dalje ne dobija zasluženu pažnju javnosti, on uspeva da pridobije vrhunske sportiste i zadrži vrhunski kvalitet. Ako govorimo o epitetima koji mu se pridaju, realnost je ipak surova – negde sramota, a negde svetinja.
Izvor: Sportindeks
