Ukoliko se prvi put susrećete s ovim pojmom, reč je o avanturističkoj aktivnosti koja je počela da stiče veću popularnost tek poslednjih nekoliko godina. Praktikuje se u vodama kanjona koje su pune virova, brzaka, vodopada i bazena. Cilj je spuštanje niz reku ili klisuru bez upotrebe čamaca ili kanua. Samim tim možete i pretpostaviti kakav užitak možete doživeti. S obzirom da ne iziskuje veliku fizičku pripremu, kanjoning se kao sport i zabava razvija brzo. Praktikuju ga svi od 7 pa do 77 godina. A od vas samih zavisi kakva će avantura biti. Od opreme se koristi statičko uže koje se koristi na vodopadima, karabinjeri, pojasevi, šlem i ronilačko odelo. Što se konkretno kanjona Nevidio tiče, mi smo ga prošli bez upotrebe opreme za spuštanje.
Kanjon Nevidio je poslednji otkriveni kanjon u Evropi. Otkriven je tek 1965. godine, a ekspedicija je trajala 3 dana. Nalazi se na Durmitoru na 935. metru nadmorske visine. Reka koja protiče kroz kanjon zove se Komarnica. Naziv Nevidio dobio je od meštana tog kraja, jer se reka odjednom gubi u čudno uklesani ulaz i postaje ljudskom oku nevidljiva. Dužina kanjona iznosi 1700 metara i garantuje nesvakidašnji doživljaj. Adrenalinsko uzbuđenje s jedne strane, a sa druge neverovatne lepote prirode unutar kanjona. Na nekim delovima kanjona litice se sužavaju do pola metra, a visina im dosežečak 400 metara. Tada vam je nebo samo jedna krivudava linija iznad glave.
Inače, pristup kanjonu je moguć samo leti dok je vodostaj nizak. Podizanje nivoa reke od 10 centimetara na početku kanjona stvara ogromnu vodenu masu te čini kanjon nepristupačnim, osim ako niste profesionalni alpinista.
Sama odluka da se upustimo u ovu avanturu pala je sasvim spontano. Rezervisali smo turu i krenuli kolima ka Durmitoru, etno selu Brezovica kod Šavnika. Tamo smo stigli posle ponoći, a put nije bio nimalo lak.
Tek s prvim sunčevim zracima shvatili smo na kakvom se mestu nalazimo i kakve prirodne lepote nas okružuju. Naš bungalov je bio pravi planinski, sagrađen od drveta i kamena. U centru sela nalazi se restoran, takođe uređen u etno stilu. Okruženi planinskim vrhovima Durmitora osetili smo se neverovatno dobro i jedva smo čekali da krenemo u avanturu.
Posle dobrog doručka naš iskusni vodič poveo nas je put kanjona. Naš mali tim čilino je troje bivših sportista, ali i dalje u treningu. Nije da se želimo hvaliti, već se radi o već spomenutom da od vas samih zavisi kakav će prolazak kroz kanjon biti. Odlazak terenskim vozilom kroz prelep pejzaž do samog kanjona je avantura za sebe, nakon čega sledi raspakivanje opreme na samom ulazu u kanjon. Nakon što smo obukli ronilačka odela, poskakali smo kao mala deca u vodu, ni ne sluteći koliko je hladna. Zato su odela za ronjenje neophodan detalj. Već posle pedeset metara od ulaska počinjete da shvatate na kakvom se mestu nalazite.
Naravno, vodič nas je uputio u sve čari i lepote, ali i opasnosti koje nas mogu čekati u prolasku. Svaki iskusni vodič će vas upozoriti daovde nema mesta suludim idejama i dokazivanju hrabrosti, jer u slučaju težih povreda i samo izvlačenje povređenih bio bi veliki poduhvat, u kome bi učestvovao veliki broj ljudi.
Sam prolazak kroz prvi deo kanjona bio je više kao šetnja. Skakali smo s kamena na kamen, sa stene na stenu, pokvasili noge u plićaku, sve u svemu ništa posebno od adrenalina. Sve se to promenilo u jednom trenutku kada je vodič rekao da nailazimo na deo posle kojeg, ukoliko ga pređemo, nema povratka. Dalje idemo do kraja. U prvom trenutku zvučalo je zanimljivo, dok je već u sledećem izgledalo zastrašujuće. Sledio je skok sa stene koja se nalazila na visini od oko 4 do 5 metara. Skok je vodio pravo u penušavu vodu reke. Ne možemo reći da nismo bili iznenađeni, ali šta se drugo moglo očekivati na ovoj adrenalinskoj avanturi?
Istinu govoreći, nijedan od nas trojice nije ljubitelj skokova u vodu. Iako sam bivši padobranac, a imam iskustva i u bandžiju, ne mogu reći da sam obožavatelj skokova u vodu (osim kad skokove gledam na TV-u, naravno). Tada počinje pravi nalet adrenalina. Nakon prvog skoka, nizali su se drugi, treći… svaki drugačiji od prethodnog. Sa različitih visina, uglova, od skokova u daljinu, do klizanja po stenama, “totalno ludilo” što se kaže. Hladnu vodu više nismo osećali. U kraćim pauzama odmarali smo u prirodnim bazenima ili na plaži uz parče čokolade i malo rakije (ali samo malo, čisto da se okrepimo).
Naš prolazak je trajao oko dva sata. Tako kratko, jer smo bili ekipa od četiri apsolutna zavisnika od adrenalina koja se nisu zaustavljala, već se takmičila ko će pre do sledećeg izazova. Bez korišćenja pomagala prolazak kroz kanjon se skraćuje, na to utiče i spemnost ekipe za izazov. Planiran prolazak kroz kanjon je četiri sata, a to vreme zavisi upravo samo od vas.
Jedno sam siguran, najteže će vam pasti sam povratak do automobila, jer čeka vas dobar uspon i dobro pešačenje.
Veče nakon ove nezaboravne avanture obavezno se provodi u spomenutom restoranu u etno selu, uz vino, pršutu, sir. Sledeći dan je već nova avantura, osvajanje jednog od vrhova Durmitora, ali to je neka druga priča.
R.R.
