U predstavi Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti istaknuta pozorišna stvarateljka Sanja Mitrović i renomirani glumac Vladimir Aleksić bave se skorašnjim istorijom Socijalističke Federativne Repulbike Jugoslavije, zemlje koja danas postoji samo u mašti i sećanju. Ipak, fundamentalna ideja SFRJ, multietničke, multireligiozne, socijalističke države, je i dalje relevantna za današnje evropske sukobe. To ubeđenje spaja ovo dvoje izvođača, i prijatelja iz detinjstva, koji su oboje emigrirali 2001. godine. Dok Sanja i dalje živi i radi u Zapadnoj Evropi, Vladimir se vratio u Srbiju gde nastavlja da gradi svoj život.
Njihova istraga odvija se kroz dijalog između filma i pozorišta. Izvođači primenjuju niz strategija—od zvučnog komentara i simultane sinhronizacije do fizičkih rekonstrukcija i fikitivnih postavki—ne bi li isprepleli tokove svojih života sa istorijom jugoslovenskih teritorija, i otvorili mnoštvo naizgled nepovezanih tema: socijalističku prošlost, anitfašističku borbu, državu blagostanja, osećaj zajedništva, nacionalističke ratove, post-socijalističku transformaciju, neoliberalni revizionizam, deindustrijalizaciju, i pustošenje njihovog rodnog grada koji je nekada bio ekonomski gigant.
Ostavljajući za sobom nasleđe slika koje su oblikovale stavove i precepcije čitavih naroda, film je uspeo da izrazi XX vek uspešnije od bilo kog drugog medija. Tokom istorije jugoslovenska kinematografija, nekada važna i popularna umetnička forma, iznosila je na videlo kontradikcije socijalističkog društva, od spektakularnih partizanskih epova do priča sa margina. Kao što Jugoslavija nije bila monolitna totalitarna država, tako su i njeni filmovi odražavali mnoštvo glasova i političkih i kulturnih pozicija koje su postojale u društvu.
Jugoslovenska kinematografija, i njeni studiji i produkcijske kompanije, prestali su da postoje sa usponom nacionalizma, korupcije i, konsekeventno, uništavanjem socijalističkog nasleđa. Čak je i Avala Film, jedan od prvih i najvažnijih filmskih studija, nekada čuven po svojim nagrađivanim naslovima i međunarodnim koprodukcijama, nedavno prodat, uz prava na čitav katalog, nekom misterioznom taksisti, pod sumnjivm okolnostima i samo za deo prave vrednosti. Sudbina nekada veličanstvene fabrike pokretnih slika, vizija i snova tako se pokazala sličnom sudbinama drugih, manje glamuroznih preduzeća koja su takođe nestala u vihoru tranzicije.
Šta je izgubljeno u periodu tranzicije i kako se ovo dvoje izvođača nose sa osećajem gubitka? Kako su socijalističke porodice propale zajedno sa socijalističkim preduzećima i na koji način je to uticalo na Sanju i Vladimira? U predstavi Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti razmatra se odrastanje samih izvođača i njihova sadašnja situacija, vrednost njihovih života i rada, i teret izbora koje su pravili, kako ličnih tako i profesionalnih. U današnjem društvu možemo li se i dalje držati vrednosti nasleđenih od zemlje koja je nestala? Da li se mi, kao zajednica, udružujemo samo da bismo žalili i protestovali? Ili je moguće da se ostane veran idealima u koje smo jednom verovali i da se radi na njihovoj realizaciji? Predstava Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti suočava otelotvorena lična sećanja izvođača i prizore iz nacionalne kinematografije kako bi istražila šta ostaje od solidarnosti i društvene pravde u vremenu materijalističkog individualizma.
