Bile su to reči Ive Lole Ribara, objavljene u 13. broju „Studenta“ davne 1938. godine.
Rečima našeg osnivača započinjemo seriju tekstova koji govore o proslavi 4. aprila, dana studenata Univezieta u Beogradu, koji će se i ove godine obležiti polaganjem venaca na grobu Žarka Marinovića, revijalnom utakmicom, koncertom i svečanom akademijom u zgradi Rektorata Univerziteta u Beogradu.
Tekst objavljen u „Studentu“ 1937. godine
4. april
Prošle godine na ovaj dan u sukobu strajkaške straže i razbojničke bande „ORNAS“ pred Patološkim institutom, pao je, mučki uboden u leđa, naš drug i kolega ŽARKO MARINKOVIĆ. Pao je u prvim danima velikog Studenstkog štrajka, vođenog za najosnovnija prava akademske omladine, od strane celog studenstva: on je postao zastava, u znaku koje se vodila borba studenata, u znaku koje je, i pored mnogih žrtava i dobijena.
Uz ime našeg Žarka ostala je vezana ta divovska, opšte – studentska akcija. Uz njegovo ime ostaje vezan i dolazak jednog novog perioda relativnog sređivanja prilika unutar samog univerziteta, koji je, ovih godina dozvolio naše velike konstruktivne napore, naše jačanje i uspešniju akciju za one iste ideale za koje je pao i Žarko.
Ostvareno je jedinstvo studenata, pojačana aktivnost rada njihovih udruženja na svim poljima, saradnja sa gg. profesorima na rešenju naših pitanja – kao što je, recimo, bio slučaj sa pitanjem školarine, i, napokon, potpuni bes u čije je temelje uzidan mlad život Žarka Marinovića.
Mi studenti smo pokušali da, i ove godine obeležimo ovaj veliki trenutak, da se podsetimo na njega mi, koji smo tada bili uz Žarka; da setimo na njega one, mlađe, koji još o njemu nisu znali. Doći će, dragi Žarko, i trenutak kada će ti tvoji drugovi podići onakvu spomen – ploču, kakvu ti zaslužuješ: a dotle, znaj, da smo je već stvorili u našim srcima, u našem radu.
Slava Žarku Marinkoviću, studenstkom borcu
Izvor: Magazinstudent.rs
