Od trenutka kada zvanično prestanete biti etiketirani kao brucoš, počinje borba.
Za nekoliko godina studiranja, transformacija koju ćete proći je ogromna.
Ipak, za sve te godine, ono što svakog studenta motiviše su snovi koje ima pred sobom. Za nekoga je to stabilan posao, solidna zarada i ispunjen život. Za druge pak snovi znače živeti svoju profesiju. Svakim danom koračati smelim koracima na omiljenom polju i imati mnogo više od diplome.
Kažu da je u životu najvažnije slediti svoje snove. Čak i onda kada to duboko prkosi okruženju. Stepenice do uspeha nisu posute laticama ruža. Naprotiv, često će nas umesto ruža zateći trnovit put.
Pa ipak, u veku u kojem su vrednosti zamenile mesta, a prioriteti pomešani, vrlo je teško koračati za svojim snovima. Pogled u budućnost je slikan nekim lošim fotoaparatom, pa nam je sve teže da vidimo na slici šta je ono što nas čeka.
Profesija koju sam ja izabrala je novinarstvo. Još u 19. veku Oto Leopold je rekao da je novinar čovek koji je promašio svoje zvanje. Koliko se stav o ovoj profesiji promenio za čak 2 veka? Malo. Možda čak možemo zaključiti da se neke stvari zaista nikada ne menjaju.
Ipak, za osobu koja sa nepunih 5 godina improvizuje sopstveni televizor od stare kutije i mikrofon od četke za kosu kako bi izveštavala svoju plišanu publiku sa mesta događaja, ovaj stav bi bio potpuna banalnost. Za mene, novinarstvo nije samo obična profesija. Za mene je novinarstvo način življenja, borba i velika hrabrost. I kad kažem hrabrost, mislim na svu onu snagu koja nam je potrebna da se odvažno odupremo svakom vidu etiketiranja ove profesije.
Na pitanje zašto, uvek pronađem svoje zato. I pritom ne mislim da je ovo najbolji izbor i najprosperitetnije zanimanje. Jednostavno, ovo je nešto što me čini srećnom. Na pitanje očekivanja i perspektive, teško pronalazim odgovor. Možda zato što je ovo polje na kome se najmanje mogu predvideti budući ishodi. Ipak, gledanjem u budućnost koja je crna i još gora od sadašnjosti, zasigurno pred sobom nećete stvoriti ništa bolje. Umesto toga, daleko konstruktivnije rešenje je imati sopstvenu viziju.
Moja očekivanja možda nisu u skladu sa realnošću, ali ono što me pokreće i daje mi najveći elan za dalje jeste upravo onaj završetak stepenika posutog trnjem. U našem slučaju, tu nas čeka najveće oružje. Oružje o kojem je govorio još Napoleon, poredeći novinarstvo sa najvećim svetskim silama, svestan da su reči često ubojitije nego naoružanje.
Zato smatram da je u životu najvažnije koračati za svojim snovima. Neće uvek biti lako i niko vam to neće ni obećati. Ali zadovoljstvo koje možete postići sopstvenim trijumfom kada posle godina i godina rada i truda pogledate u ogledalu čoveka koji zvanično ispred svog imena nosi onu titulu koja je dugo vremena čučala u vašim snovima, zasigurno je vredno.
I nemojte da vam prognoze koje idu u prilog malih plata i loše perspektive ruše snove. Možda će za par godina biti još gore. Možda i bolje. Ko zna. Ali na vama je da se borite. Da sa fakulteta iznesete nešto više od papira kojim ćete dokazati da ste uspeli. Vaš uspeh biće sve ono što ste ostvarili pored toga. Na svakom padu i usponu, po jedna je lekcija.
I ako možete birati da radite prosperitetan posao iz nečijih snova nesrećni ili manje prosperitetan posao iz vaših snova srećni, uvek izaberite drugu opciju. Na kraju krajeva, to je ipak nešto što ćete vi raditi.
Autor: Miljana Vuković
