Stav studenata: Hoćemo kulturu!

Ovih dana gotovo svi mediji u Srbiji preplavljeni su peticijama koje su pokrenuli ljudi čiji je intelekt uvređen od strane rijaliti šou programa. Među njima su i studenti koji su na svoj način podržali ovaj stav i inicijativu za gašenjem onoga što sve više privlači pažnju današnjih generacija.

Na nogama su svi oni koji su protiv bluda, nemorala, šunda, kiča, “zaglupljivanja” naroda i propagiranja pogrešnih vrednosti. Internet portali i društvene mreže prepune su prepiski i konverzacija koje se uglavnom završavaju verbalnim konfliktima.

Osim online akcije, tu su i akcije naših studenata u stvarnom svetu. Naime, ovih dana koncertom na Trgu republike u Beogradu, grupa mladih studenata izrazila je svoje nezadovoljstvo povodom sve veće popularnosti rijaliti programa.

U saradnji sa mladim muzičarima sa Fakulteta muzičke umetnosti, studenti su organizovali akciju „Hoćemo kulturu a ne rijaliti“. Na Trgu republike, pred mnoštvom zainteresovanih Beograđana, mladi su poručili da žele muzeje i pozorišta, a ne rijaliti šou. Propraćeni notama klasične muzike koju su sami izvodili, i držeći transparente koji poručuju da se svi vratimo kulturi, studenti Pravnog fakulteta i Fakulteta muzičke umetnosti, pokazali su da se nezadovoljstvo može prikazati i mirnim putem.

dur-hocemo-kulturu-a-ne-rijalti

Foto: Novosti.rs

Evo šta o tome misle budući kritičari društva, javno oko i uho naše zemlje, studenti Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

„Ne smatram da je problem u rijalitiju kao formatu. Ako neko želi i ima sredstva, može da napravi i te kako kvalitetan zabavni program u formi rijalitija. Međutim, mi ovde imamo posla sa klasičnim skandal majstorima, koji se ne libe da naprave baš bilo šta da privuku gledaoce. Mislim da je problem što nadležne institucije i novinarska udruženja to dozvoljavaju, a ne što ljudi gledaju rijaliti programe. “

Ivan Radisavljević, student 4. godine studija, FPN, Novinarstvo

Među studentima uglavnom preovladava mišljenje da nije problem u onome što se servira na televiziji, nego u onome što sami građani biraju. Osim programa koji prikazuju slične sadržaje, uvek se mogu pronaći i programi sa kulturno-obrazovnim sadržajima.

„Hoće da gledaju rijalitije – imaju pravo;
Hoće da rade na sopstvenom kulturnom uzdizanju – imaju pravo;
Hoće da se javno žale i pišu peticije – i dalje imaju pravo;
Umesto da tražimo razlog da se svađamo, bilo bi neverovatno osvežavajuće da pokušamo da pronađemo način da lepše živimo jedni sa drugima. Nikom ne mogu nametnuti Dostojevskog, isto kao što meni niko ne može nametnuti rijaliti. “

Ana Žugić, studentkinja 2. godine studija, FPN, Novinarstvo

I dok se sve više vodi polemika oko rijaliti zvezda, prave zvezde nam izlaze iz kadra. Mnogo je kvalitetnih sportista, predstava, bendova koje naša zemlja gaji, a sve manje je priče o njima.

black-21166_640

„Sve je to glupost, svi bi da dižu neke revolucije, a ne vide ono što im je pred nosom. Kulture ima, samo je niko ne vidi ili niko ne želi da je vidi. Pozorišta u Beogradu i ostalim delovima Srbije su prepuna dobrih predstava, Kolarac ima najdivnije koncerte na svetu i skoro uvek je prazan, svaki dan ima sve više kvalitetnih bendova, deca nam osvajaju nagrade na svim mogućim takmičenjima, i kako onda nema kulture, kako nema obrazovanja? Sramota me je kad vidim da se neki rijaliti prikazuje na dve televizije, da se na televiziji koja se naziva dečijom prikazuju polupismeni ljudi, najgori šljam, kič i šund.

Ono što je najtužnije od svega je da čak i kad bi se ukinuli rijaliti programi, one koji su to voleli ni motkom nećete moći da naterate da gledaju kulturni program i idu u pozorište. To je začarani krug. Da rijaliti nije gledan, ne bi ga ni bilo.”

Sanja Petrovski, studentkinja 2. godine studija, FPN, Novinarstvo

Živimo u vremenu kada je sistem vrednosti dobio drugačije note. Stvari koje su nekada bile smeštene u kutiju sa natpisom „tabu”, danas su postale deo svakodnevnice.

„Podsetila bih da su osnovne funkcije medija da informišu, obrazuju i zabave, jer mislim da je problem upravo u tome što se nismo usaglasili oko definicije treće funkcije medija, a to je zabava. Jasno je da je doživljavamo na različite načine, a rijaliti programi su percepcija zabave onih koji ih plasiraju na naše velike ekrane, jer odavno nisu mali.

Televizije na kojima se emituju emisije ovakvog sadržaja imaju nacionalnu frekvenciju i to jeste prava slika Srbije i regiona. Sve ove emisije bih smestila u jedan isti okvir – kavez gluposti. Pre skoro dvadeset godina počelo je prikazivanje serije “Pustolov” i jedna od scena koja se ponavljala iz epizode u epizodu jeste da Milan Lane Gutović (Pustolov) otvara kavez da izađe stari, ustajali vazduh, a uđe novi, svež. Televizija nije prozor u svet nego upravo jedan ovakav kavez samo što u njemu nije Lanetov vazduh nego gomila kreatura željnih pažnje, novca i slave. Javne ličnosti u pokušaju su počele da ispoljavaju svoje frustracije, iznose mišljenje koje svako ima iako ih niko za isto ne pita ili možda šalju poruku koju obični smrtnici ne mogu da shvate? Mislim da svako treba da preuzme odgovornost za svoje postupke kao i sadržaj koji će da gleda, i nazovimo stvari pravim imenom a komentarisati ponašanje svih koji se u tom kavezu nalaze, bilo bi krajnje degutantno i značilo bi pridavanje značaja njihovim postupcima koji toga nisu vredni kao ni pažnje koju očajnički žele.“

Marija Božić, studentkinja 2. godine studija, FPN, Novinarstvo

Mnogi studenti su pak mišljenja da je narod pod pritiskom problema pokleknuo, te da je nemoćan da se suprotstavi najezdi ovakvih sadržaja.

„Naravno da sam za ukidanje. Zato što je to klasičan primer senzacionalizma i skretanja pažnje građana sa aktuelne situacije u zemlji. A naš narod je oguglao na sve što nam se proteklih decenija dešavalo pa sad ne znaju da se pokrenu. Mislim da treba umesto rijalitija da puštaju neke dokumentarce i serije o našoj ranijoj istoriji. Da vide za šta su se naši preci borili a kako mi sada posustajemo i ne umemo ništa da uradimo povodom toga. Mislim da nam je ponestalo patriotskih osećanja i zdravog razuma.”

Nađa Mihajlović, studentkinja 2. godine studija, FPN, Novinarstvo

„Mislim da pridajemo previše pažnje rijaliti programima. Tačno je, previše ih je i veoma su glup način popunjavanja programske šeme, ali previše je i lažnih moralista. Ti su najbučniji, a ne znaju ko je Stivi Vonder, niti čitaju neke klasike. Sve je u kućnim vrednostima, u ljudima koji te okružuju i tvom usavršavanju i razvijanju ukusa. Ono što prikazuje televizija treba zaista ukinuti, sama ne gledam to, ljude koje znam to ne gledaju i onda ne mogu da pojmim da ima previše mladih ljudi koji to prate. “

Simona Vidojević, studentkinja 2. godine studija, FPN, Novinarstvo

Većina če biti saglasna sa tim da su osim samih tvoraca rijaliti šou programa, za njihovu distribuciju među omladinom dosta zaslužni i roditelji. Na taj način su se među pristalicama peticije pojavili i oni koji su predložili da se za programe koji emituju slične sadržaje uvede pretplata, kako bi se deca zaštitila.

children-403582_640

„Potpuno razumem čitavu “frku” oko rijalitija, jer je, čak i za naše standarde prekomernog gledanja televizije, zaista previše. Bilo je i ranije ovakvih šou programa, ali ne u ovolikoj meri i još važnije, iako nikad nije bio preterano visok, čini se da je drastično opao i standard ponašanja ljudi koji učestvuju u njima. Međutim, nisam saglasna s mišljenjem da su ovim tipom programa najviše pogođena deca i mladi. Moj utisak je da mladi ne prate toliko, zauzeti svojim izlascima i ispijanjima kafa. Deci sve ovo na jedno uvo uđe, na drugo izađe, ne ostane registrovano u njihovim glavicama ako imaju ljubav i pažnju kod kuće. Znam iz iskustva “veselih” 90ih, šta je tad sve bilo na tv-u, ali i znam koliko su moji roditelji vodili računa da ništa o tome ne znam i učili me lepim stvarima. E, kod te ljubavi dolazimo do suštine problema. Rijalitiji su najpogubniji po ljude srednjih godina. Oni im služe kao sedativ, neka vrsta morfijuma u “borbi” protiv stvarnog sveta koji zna stvarno biti surov i težak. Hronično premoreni dolaze kući, stavljaju noge na sto i vrte kanaledo besvesti. Za to vreme deca odrastaju sama pored živih roditelja, niko ih ne uči da prenose ljubav, kulturu, znanje. I tu je ona rak-rana ovog društva kojoj nema spasa čak ni ukidanjem rijalitija. Ta rana se zove put linijom manjeg otpora i opasna je po život. “

Lana Dobrić, studentkinja 2. godine studija, FPN, Novinarstvo

Među onima koji veruju u snagu same peticije, ima i onih koji ne veruju. Mnogi smatraju da su ovakvi programi zapravo način da se svetu prikaže drugačija slika naše zemlje, a da su kvaliteti skriveni sa druge strane.

„Nisam potpisao peticiju, jer ne verujem u njenu snagu. Mediji danas profitiraju od rijaliti programa, oni obezbeđuju gledanost i oglašivače. Stvarnost je daleko pametnija, lepša i uzvišenija od polupismene, krezube i očajne koju nam predstavljaju mediji. Duboko verujem da su programi ove i slične vrste projekti skretanja pažnje sa mnogo značajnih stvari. Ako nam je televizija najveći problem, mi smo onda srećno društvo. Ipak, bojim se da nije tako.“

Dimitrije Đurić, student 2. godine studija, FPN, Novinarstvo

I na kraju, sa peticijom ili bez nje, studenti će svakako ići u svoju obaveznu trku sa rokovima i ESP bodovima koja ih čeka, moći će da svoje slobodno vreme iskoriste tako što će uzeti u ruke knjigu nekog dobrog klasika. Njihova borba sa ovom najezdom nije nužnost, zapravo je to njihova dobra volja da učine nešto za svoju zemlju i pokažu da prave verdnosti još uvek nisu izumrle.

Autor: Miljana Vuković

SHARE

Pročitajte ostale članke iz ove kategorije: