Neki će pomisliti da je vaš smireni stav posledica dugoročnog učenja, dobrih ocena zbog kojih ne morate šiziti oko svakog ispita, savesnog i odgovornog rada tokom cele akademske godine, ali ne radi se o tome, zar ne?
Činjenica je da standardi visokog obrazovanja u nekim studentima ubijaju svaku strast i želju za učenjem i spoznavanjem novih stvari. Što je jako loše.
Možda ste započeli studije kao veoma ambiciozne osobe koje su se uključile u studentsku politiku ili različite preduzetničke inkubatore, možda u vama tinja strast za praktičnim stvarima kao što su inženjering i eksperimentisanje, ali kako vreme odmiče, sve više vam se čini da je obrazovni sistem potpuno pogrešan i podstiče sasvim drugačije vrednosti i načine učenje i podučavanja.
Prva godina ili prve dve godine na većini fakulteta služe samo kao filter za selekciju: dobri studenti preživeće, a oni lošiji će otpasti. U tom procesu (opštem delu, kako se često naziva), bombardovani ste brojnim predmetima koji vam nikada neće trebati i u kojima ne vidite nikakav potencijal za praktičnu primenu kasnije u poslu i karijeri, obavezama koje odrađujete samo da bi zadovoljili formu i dobili potreban broj bodova i to je otprilike to. Tek pred kraj studija, studijski programi postaju konkretniji, predmeti postaju konkretniji ili vam se nudi više izbornih predmeta kojima možeš usmeriti svoj studije putem kojim želiš ići. Ali to je tek na drugoj polovini puta…
Ali šta je sa studentima koji određene studije upišu iz istinskog interesa i ljubavi prema toj oblasti? Šta je s onim kolegama koji ne vide smisao u ‘bubanju’ stvari koje im nikad neće trebati, dobiju loše ocene i pokvare prosek na početku studija pa kasnije izgube svaku šansu za stručne prakse, letne škole, stipendije i slične nadogradnje našeg studentskog života i obrazovanja?
Na ovaj način obrazovni sistem ne sprovodi selekciju između dobrih i loših budućih stručnjaka u tom području nego između upornih i izdržljivijih studenata i onih malo kraćeg fitilja (‘Ne završavaju fakultet pametni nego uporni!). Možete voleti svoje studije koliko god želite, ali ako ste taj tip karaktera – teško da ćete dobiti dobre ocene i truditi se ako smatrate da su stvari koje morate naučiti besmislene. I tako putem otpadnu mnogi dobri studenti koji bi uživali u svom poslu i profesiji, samo da na samome početku nisu bili bombardovani besmislenim obavezama koje u njima ubiju svaku želju za učenjem i guranjem do diplome fakulteta koji su upisali.
Ima li smisla da se trudite i brinete oko ocena na ispitima iz predmeta koji su potpuno suvišni, zastareli i beskorisni (u smislu savremenog tržišta rada ili novih naučnih spoznaja) samo zato da održite dobar prosek kojim se meri uspešnost svakog pojedinog studenta?
Ovakav standard merenja uspeha u mnogim studentima ubija želju za učenjem, ali i osećaj individualnosti jer nas sve tera da se uklopimo i prilagodimo istom standardu.
U ovoj situaciji može nas utešiti samo činjenica da na kraju balade ocene nisu pokazatelj nečijih interesa, sposobnosti i znanja, nego upornosti i hvalevrednog, ali običnog truda koje je uložio/la da se snađe u sistemu koji je najčešće demotivirajuć, arhaičan i potpuno nepraktičan onima kojima je više stalo do onoga što uče nego do ocena koje će dobiti.
Izvor: Moj faks
