Postavlja se pitanje kako da objedinimo sve ove probleme? Problem je ustvari da želimo upoznati budućnost čineći ono što su drugi radili u prošlosti, te na tom putu upoznavanja srećemo milione dece koje ne vide svrhu odlaska u školu. Kada smo mi išli u školu imali smo jedan put ostvarenja naših ciljeva, a to je da ako radimo marljivo i dobro činimo uspećemo i u daljem školovanju, a kasnije ćemo i naći posao koji smo želeli. Međutim, danas deca ne veruju u to. Bolje je da imate diplomu o završenom školovanju nego je nemati, ali ni to nije garancija u današnje vreme da ćete moći pronaći posao.
Problem je što je sadašnji sistem obrazovanja bio dizajniran, smišljen za drugo doba. Bio je smišljen u vreme intelektualno kulturnog prosvetljenja i u ekonomskim okolnostima industrijske revolucije. Pre sredine 19. veka nije bilo nikakvog sistema za javno obrazovanje. Mnogi nisu imali dovoljno novaca da plate školsko obrazovanje, tako da su bili nesposobni za pisanje i čitanje. Pojavljuju se mnoge pretpostavke o socialnoj strukturi i kapacitetu. To je bilo podstaknuto ekonomijom tog vremena.
Zatim dolazimo do intelektualnog modela uma i to predstavlja akademsku sposobnost. Postoje dva tipa ljudi: akademski i neakademski, pametni ljudi i oni koji to nisu. Mnogi izvrsni ljudi misle da nisu toliko pametni jer su osuđivani zbog određenog pogleda njihovog uma.
Mi pokušavamo našu decu provesti kroz put edukacije na neestetički način. Umesto što ih uspavljujemo, trebalo bi ih „oživeti“ i probuditi, pokrenuti njihova čula. Današnji sistem je osmišljen po uzoru na interese industrijalizacije. Škole su ogranizovane kao fabrike: zvona koja obeležavaju početak i kraj časa, u svakoj prostoriji se održava određeni čas i predmet, mi još uvek obrazujemo decu u velikim grupama. Postavaljmo ih u sistem školovanja na osnovu njihovih godina. Zašto to radimo, zašto su najvažnije pretpostavke i uslovi koliko oni imaju godina? Da li je to zapravo ono što je najbitnije? Nekada je bolje da su deca raspoređena u manje grupe, nego u veće, ili da su sami. Sve je vezano za standardizaciju.
Kao zaključak, moramo razmišljati o ljudskoj sposobnosti, moramo prepoznati da je bolje učenje u grupama, jer ako dođe do razdvajanja nećemo imati isti rezultat. Moramo shvatiti da podele na pametne i one koje nisu, kao i na akademski obrazovane i neakademski obrazovane ljude su mit i da moramo razmišljati i gledati na svet realnije nego što to činimo trenutno.
Foto: Wikimedia Commons, prema Creative Commons Attribution-Share Alike 2.0 Generic licenci
Izvor: Mentor.ba
